Greška

...kada sam shvatila da on nije ono što mi treba, već je bilo kasno...

Skoro četvrtina mog života prošla je sa njim, čitavih pet godina... Ništa se nije menjalo...

Izgubila sam sve, mlada i neiskusna, pomislila... da je on onaj pravi. Zaljubila sam se, u njegovo poštenje, dobrotu, ne sebičnost... Imao je te prave ljudske vrednosti... Baš ono što mi je baka još kao maloj devojčici pričala. Da fizički izgled nije presudan, da čoveka treba upoznati u dušu. Gledala sam nju, kako je mlada ostala bez muža, ali za dedu je imala samo reči hvale. I često bi izgovarala da joj je život bio kao san pored njega, imala je sve, pre svega slogu i mir u kući...

Slušajući nju, poverovala sam u priče o prinčevima na belim konjima, i mislila da sam baš jednog takvog našla... Bila sam spremna na sve zbog njega, još od samog početka... Osvojio me time što je video samo mene, za njega nije postojala druga, bio je uporan... Da bio je, baš takav, sve dok nisam provela jedno vreme sa njim... Kada sam počela da shvatam da sam za njega samo jedna lutka, jedan privezak koji ga krasi bilo je prekasno... Tada sam već sve izgubila, čitavo društvo, nikoga više nisam imala, osim njega... I živela sam u nadi da će se to promeniti, da će veza prerasti u nešto više, ali taj dan nisam dočekala...

Njegovo društvo, njegov posao,  uvek su bili ispred mene... I stalno bi govorio kako ga ne razumem, a znao je da sam uvek tu za njega, i da sam mu najveća podrška u životu...

 Za tih pet dugih godina nikada nismo pričali o nama, nismo prošetali kao par, nismo izašli na piće kao par... nikada... Što je vreme više prolazilo, bilo mi je sve teže da ga ostavim... I kada bih želela da pričam o nama, on ne bi imao vremena... Znao je šta ima pored sebe, i znao je da sam na sve spremna samo da ostanem sa njim, prstom nije mrdnuo da me zadrži... Ali jedno nije znao... nije znao da sam mnogo jača od njega, i da ću skupiti snage da ga ostavim...

Nisam mogla tako da živim, i pored njega ja sam bila sama. Nisam imala sa kim da pričam... Tri godine sam studirala, ostala u istom gradu, zbog njega sam odustala od svih planova za moje školovanje...  sve te godine izbegavala sam ljude, društvo, samo zato što je njemu to smetalo... po ceo dan bi sedela kući, u četri zida sobe, čekala da se javi, ako uopšte nađe vremena za mene...

Bilo je dosta laži, prevara, čak i kada bih se pobunila, opet bi ja molila za oproštaj... Oproštaj za šta?... Ne, ja nisam grešila, jednostavno nisam imala priliku za to... I hvala Bogu da sam uspela da skupim snage i da kažem „dosta“... previše je... Ne znam samo kako sam uopšte sebi dozvolila da izgubim te godine i zašto mi je uopšte toliko trebalo da se probudim i shvatim... Ili možda znam, ali teško priznajem... Plašila sam se samoće... Jesam, sve do onog trenutka kada sam se i pored njega osetila potpuno sama, do onog trenutka kada mi je trebao, da bude uz mene, da me podrži, a nije ga bilo...

Prošlo je neko vreme od kad nisam sa njim, nastavila sam život, i dalje sama, zbog straha da ću proći kroz isto... I od sad’ ne verujem rečima, verujem... samo delima...

Znam da ću posledice nositi sa sobom, gde god krenula, čime se god bavila, ali ne mrzim ga... ne umem ja to, ja sam ga birala, ja sam mu to dozvolila...